ГРОБНИЦА ПОРОДИЦЕ ЧАРНОЈЕВИЋ

Породица Чарнојевић постала је угледна и чувена по најистакнутијем представнику патријарху Арсенију III. Припадници једне гране породице (носиоци племићког предикта Черновић де Мача), под вођством Павла Чарнојевића доселили су се у Руско Село 1797. године. Све до 1823. године становао је у ниској, мрачној, од набоја сазиданој кући која је била покривена трском и умногоме личила на домове сиромашних арендаша. Године 1823. сазидао је каштел, који је имао изглед полутврђаве. Саградио га је од тврдог материјала. Поред дворца, високи зидови су окруживали помоћне зграде у којима су живеле слуге и најамници. Јужно од дворца налазио се виноград а преко пута протезао се парк, уређен на енглески начин. Парк су затварала масивна решеткаста гвоздена врата. На њиховим крилима су се налазила слова П. Ч. – иницијали власника Павла Чарнојевића. Имање Павла Чарнојевића имало је 5500 кј. од којих је 1000 кј. отпадало на шуму. Богатом закупнином, издржавао је слуге и најамнике и подмиривао огромне расходе које су он и син Петар, стварали раскошним животом. Павле је у селу остао све до смрти, 1840. године. Сахранио га је темишварски епископ Пантелејмон Живковић. Убележен је у Матици умрлих румунске православне цркве: „Павле Чарнојевић, умро 29. маја 1840, сахрањен 1. јуна 1840.” На основу ових података може се са сигурношћу тврдити да је Павле Чарнојевић, до краја живота задржао прадедовску веру и народност. После Павлове смрти целокупно имање наследио је његов син Петар, који је рођен 13. марта 1810. године у Мачи. Петар је био образован човек који је много путовао. Он је играо врло значајну улогу у политичком животу Мађарске. Носио је грофовску титулу. На мађарском државном сабору 1843. године био је посланик Арадске жупаније.

За време буне 1848/49. године постављен је за краљевског комесара за јужну Мађарску од стране револуционарне владе. Након угушивања буне 1848. године у Кикиндском диштрикту и осталим крајевима јужне Мађарске, власти су ангажовале Петра Чарнојевића у кажњавању криваца. Он је по декрету Мађарске владе од 27. априла 1848. године организовао преке судове.

Делокруг Чарнојевићких овлашћења, као што се види из декрета, био је нарочито широк. Он није имао времена да учествује у раду Преког суда у Кикинди. Он га је организовао и после тога напустио место. Касније је организовао такве судове, по целој Бачкој и Банату. „Српске новине” из тог периода на следећи начин пишу о њему: „Сумња она, коју су Срби имали о Чарнојевићу, сасвим је већ изашла на видик. Он ни мало не дејствује у првој, и крвопролитној својој комисији као Србин, но као љути злотвор српски. Он је 900 Србаља позатварао у Кикинди, двојицу обесио и шесторица чекају ту исту судбину… Чарнојевић није ни умом ни срцем Србин… а где дејствује, не оружава га ангел хранитељ мира, но легисни војника и желата”.

На овом положају покушао је да лавира између два потпуно антагонистичка блока: побуњених Срба и мађарских државних власти. Доживео је потпуни неуспех, како се види Срби га нису прихватили као представника својих интереса, док га је мађарска влада због недовољне енергичности у сузбијању устанка, убрзо лишила дате функције.

После револуције много је учинио за развој позоришне уметности у Араду. Од 1865. године током три рочишта заступа Арадску жупанију у мађарском парламенту.Остало је забележено да је 1861. године био посланик на Карловачком благовештенском сабору. На њему се појављивао у најраскошнијем руху, али у раду Сабора и уопште у политичком животу Срба није учествовао. Познато је да се бавио писањем. Године 1861. у Пешти је издао дело под називом „Национално питање са становиштва садашњости и будућности”. Умро је 27. априла 1892. године у Фењу. Посмртни остаци су му пренети у Руско Село и положени у породичну гробницу. Црквени обред је обавио свештеник румунске православне цркве. Преминули чланови породице Чарнојевић, у периоду 1840-1911. године сахрањени су у гробници која је подигнута 1843. године, на сеоском гробљу иза цркве.

Гробница је саграђена од опеке, малтерисана и окречена. Основа је правоугаона. Засведена је полуобличастим сводом, над којим је четворосливни кров. Улазни део је истурен са западне стране, правоугаоне основе и опточен лимом са три стране. Врата су гвоздена, а на бочним странама је пет полукружних прозора са масивним решеткама од кованог гвожђа. У гробници је тринаест дрвених и металних сандука. Гробница је пљачкана после Првог и Другог светског рата.

О њој је мало ко водио рачуна до 1936. године, када ју је од грофице Сечењи откупило Министарство пољопривреде и са осталим некретнинама што је припадало породици, предале у посед Црквеној општини. Исте године, Црквена општина је за њену оправку затражила помоћ у износу 20 000 динара, од бана Дунавске бановине. Молбу од 28. октобра, позитивно су решили, а од добијених средстава гробница је генерално поправљена. Изворни кровни покривач од шиндре замењен је поцинкованим лимом.