ВАТРОГАСНА КАСАРНА

Романтичарске замисли, са прекретнице XIX и XX века, које су се испољиле у претераном украшавању фасада керамиком, осликавале су тежњу Едена Лехнера да и у градитељству створи национални стил.

Еден Лехнер је увек међу својим ученицима истицао Белу Лајту (1873 – 1920) јер му није био обичан следбеник, него је вредности Лехнерове сецесије даље унапређивао и постао је једна од водећих личности мађарске модерне архитектуре, користећи мотиве из мађарске фолклорне декоративне уметности, тако да грађевине задовоље захтеве модерне архитектуре.

На основу периодизације Артура Бардоша, стваралаштво Беле Лајте у првим годинама XX века, припада „лехнернеровском – периоду”. После 1905. године, Лајта се сасвим удаљава од овог правца.

Прве године XX века обележене су процватом архитектуре у „новом руху”, на новим основама. Ове палате као да су „говориле мађарски”, а о томе је Лајта сањао и најдуже је остао веран том стилу међу мађарским градитељима.

У истом периоду, у Будимпешти, зграде се још увек нису могле бојити „живим бојама” и украшавати новим формама и народним мотивима. У провинцији, међутим, једна за другом ницале су грађевине у стилу сецесије, како јавне, тако и приватне куће. Грађани Сенте су у то време маштали да у свом граду подигну одговарајући ватрогасни дом. Обратили су се Градском сенату и добили су дозволу за изградњу 2. марта 1902. године. Сенћански адвокат, др Деже Хајду, постао је председник обновљене управе Ватрогасног удружења 12. јануара 1902. године.

Изградња је поверена новом председнику и он је започео преговоре са Маћашом Сабоом, архитектом из Сенте. Убрзо се приликом одласка у Будимпешту ради зајма за изградњу дома, председник упознао са младим, али већ признатим архитектом Белом Лајтерсдорфером (Лајтом) и уговорили су да он уради пројекат за ватрогасну касарну у Сенти. Изградња је почела октобра 1903. године, под руководством Маћаша Сабоа. Посао се одвијао великом брзином. Камен темељац постављен је већ 18. новембра, пред многобројним заинтересованим грађанима. У листовима који су излазили у Сенти већ се говорило да ће грађевина бити тако импозантна и лепа, да ће красити не само Сенту, него ће се по изгледу и функционалности надалеко прочути. Ватрогасци су могли да се преселе у свој нови дом већ 29. јуна 1904. године, када им је зграда предата на коришћење. На свечаности је учествовао и Бела Лајта, обраћајући се присутнима свечаном беседом.

Зграда и данас постоји у изворном облику, а за споменик културе проглашена је 14. маја 1975. године.

Наменски грађена зграда касарне, са три, по функцији различита павиљона, која обликовно чине јединствену целину, веома се добро уклопила у урбану структуру града. Две зграде разуђене основе, изграђене на регулационој линији улице, спаја лучно засведена капија. Према улици смештене су: канцеларија председника, сала за седнице, сала за забаву момчади, библиотека и читаоница. У дубини дворишта, напоредо са капијом вешто су груписани: спремиште машина, кабинети, спаваоница, осматрачница и трпезарија. Сасвим позади, налазио се магацин за ватрогасна црева, наслам за кола, штала за осам пари коња и неопходне нуспросторије.

Ватрогасна касарна у Сенти је доказ иновација у функционалној организацији и формама које доноси Бела Лајта. Оригинални пројекти касарне су нестали, а њен изворни изглед утврђен је на основу старих фотографија које се чувају у ватрогасном дому. На објекту су урађене мање измене, да би задовољио савремене потребе ватрогасне службе. Зграда и данас служи првобитној намени.

Два улична тракта (два кључна дела објекта) су занимљиво конципирана јер се у том погледу Лајта највише удаљио од свог учитеља. Лехнер, наиме, није уносио иновације у тлоцрт и није примењивао конструктивне елементе народног градитељства, док је Лајти то од самог почетка, био циљ.

Ако анализирамо не само основу, већ целину здања, уочавамо префињену игру форме и орнаментике. Пажљив посматрач ће приметити и Лајтину одличну архитектонску концепцију. Он је користио традиционалне грађевинске материјале: опеку, малтер, дрво и лим. Глеђосану керамику, толико популарну у том периоду, не налазимо на овој фасади. Вероватно су материјалне прилике града утицале на то да је Лајта за декорацију применио искључиво плитки рељеф у малтеру. Фасада је хармонична целина, једино што се на равној фасадној површини, ритмично понављају украси од малтера. Сваки детаљ има свој смисао, као народна балада (како би рекао Лајта). У изведби фасаде следи Лехнера: равне зидове крунишу Лехнерове атике, а таласасте ивице фасаде и атике украшава тракаста декорација. Испод тога налазе се појединачни украси у облику срца, као и украси у низу који прате таласасту линију сокле. Изнад опшава, у осовини прозора, налазе се две срцолико обликоване лале.

После 1904. године, Бела Лајта више није долазио у Војводину, него је највише радио у Будимпешти. Наставио је путем који је започео у Сенти: рационализам са нагласком на конструктивним елементима.

Зграде Беле Лајте у Сенти издвајају се од осталих остварења Лехнерових следбеника, управо својом једноставношћу и оне су предзнак да сецесија полако креће новим путевима.