ПАЛАТА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ЛАЗАРА МАМУЖИЋА

На месту где је некада постојала „Рогина бара” након њеног исушивања и насипа у задњој деценији XIX века подигнуте су четири репрезентативне палате. Тадашњи градоначелник Лазар Мамужић 1891/92. године дао је себи подигнути раскошну палату, прву од четири у низу.

Као вешт политичар окупио је око себе за сараднике познате стручњаке-архитекте, правнике, пољопривреднике, књижевнике и уметнике и допринео да град у то време доживи процват у привредном, просветном, културном и сваком другом погледу. Овај нагли развој града најочитији печат нам је оставио баш на објектима грађанске културе, који су се уклопили у већ постојеће старије монументалне сакралне објекте. Дух градње декоративних еклектичких приватних домова био је примамљив за укус ситне буржоазије и велепоседника.

За пројектанта своје палате одабрао је градског инжењера Титуса Мачковића, у граду већ познатог градитеља више репрезентативних објеката. Отпочињући градњу овог блока грађевина, Титус Мачковић је и на овом објекту остао доследан неоренесансном стилу, којим је читаву деценију моделирао урбану структуру градског језгра.

Објекат је једноспратни, стамбено-пословне намене, са основом у облику латиничног слова „Л”. Лоциран је на углу улица Ђуре Ђаковића и Лењиновог парка. Изнад повишене сокле са сегментно завршеним подрумским прозорима, карактеристични ренесансни хоризонтални кордони деле фасадно платно приземног и спратног дела. Док је приземље изведено са отежалом структуром квадера изведених у малтеру, дотле у спратном делу следе чисте и лакше зидне површине. У приземљу следи ритам прозорских отвора, лучно засведених, а по истој оси спратног дела тече низ равно завршених прозора са сегментним и троугаоним тимпаноном наслоњеним на мање конзоле или профилисане архитраве. На објекту преовладава рационалност над орнаментиком и она је сведена само око отвора спратног дела, наглашена на угаоном еркеру, око прозора у виду маскерона, пути, гирланди, те нешто биљних мотива.

Улаз у објекат је лоциран централно на фасади окренутој парку, наглашен је са два стуба која леже на високом подесту, а завршавају се јонским волутама. Отворена тераса, са балустрадом, која почива на стубовима, више је функционална надстрешница и представља контакт са благодетима самог парка у окружењу, него ли украс објекта. Угаони еркер над којим стреми увис акценат латерне, не доприноси монументалности грађевине, већ представља једну врсту „кибиц фенстера” са којег је власник кроз крошњу столетних платана посматрао спољни свет. У поткровљу изнад зупчастог низа тече низ конзола, а кровни покривач је бибер цреп.

С обзиром да је са стране парка објекат увучен испред је формирана предбашта оивичена декоративном оградом од кованог гвожђа.

У унутрашњости, репрезентативни узани ходник, са приступом на неколико степеника, у приземљу се грана на два крака са готским, ребрастим, осликаним сводом. Сва три готска свода су истоветне композиције и орнаментике рађена по шаблонима, али је мајстор на неким детаљима одступао од предлошка, уносећи понеки потез киста са ознаком личне креативности и смисла за композицију. Ово превасходно декоративно сликарство, интензивног колорита и богате орнаментике до данас је добро сачувано.

Спратни део носе два масивна стуба са мермерном облогом, а широким степеништем се прилази горњој етажи. Поља између пиластара, са китњастим капителима, осликана су појединачним фигуралним представама рађеним такође по шаблонима. Сликањем је спроведена илузија пластике фигура са назнаком монохромих окерастих контура. Изнад су касете са гирландама, имитација штука истог тоналитета. Таваница је равна, изведена у виду декоративног миљеа, са мотивима нагих женских фигура, зооморфних приказа и све је испреплетено у богатству биљних и геометријских мотива у окерасто-светлом колориту уз коришћење благог графичког цртежа.