ЗГРАДА ФРАНКОПАНСКА 2

Крајем прошлог века Суботица је један од градова који има најдинамичнији правац развоја у Угарској, али то не прати у истом степену и развој у култури и школству. Иако је трећи град по броју становника у држави, овде се бележио највећи постотак неписмености. Град се увек шкрто односио према овом веома важном питању. На притисак централне владе град је почетком деведесетих година XIX века приступио побољшању стања у школству. Захваљујући томе тих година планирана је градња седам нових школа, а градско руководство да би показало добру вољу према горњим инстанцама, издвојило је позамашну суму новца за овај пројекат.

Након прихватања пројектне документације почела је изградња пет школа, а две су завршена 1901. године. Школе су намењене за потребе основног образовања, великих су габарита и сличне су стамбеним палатама са карактеристикама еклектике, неоренесансне стилске оријентације што није било карактеристично за градњу тих објеката у то време на овом подручју.

Школе су сачувале своју првобитну, образовну намену и данас могу да испуне захтеве које поставља пред себе савремено образовање и васпитање. Тек шездесетих година XX века почела је изградња нових школа у граду. Од пет школа најрепрезентативнија је она у улици Франкопанској бр. 2, која је грађена на месту гостионе „Kakas”. Након прихватања предрачуна отпочела је изградња према пројектима архитекте Титуса Мачковића, који је пројектовао и остале школе. За време градње пројектант је дошао у сукоб са тадашњим градским властима и градња је завршена под надзором градског инжењера Ђуле Валија, који је унео више промена у оригиналне пројекте. Изградња објекта је завршена првог септембра 1892. године, а настава је почела већ наредне школске године.

Основа је у облику неправилног ћириличног слова „П” са укупно тринаест учионица, просторијом за обављање праксе, зборницом, фискултурном салом и два стана за домаре. То је самостојећи угаони једноспратни објекат којем је накнадно неадекватном доградњом подигнут и други спрат. Објекат је репрезентативног изгледа, грађен је од чврстог материјала жутом фасадном опеком која му уједно даје и декоративну ноту. Праве линије венаца и прозори који теку у ритмичком низу деле фасаду по хоризонтали. Главни улаз смештен је централно на прочељу и води преко степеништа са оградом од балустраде. Отвори на сокли сегментно завршавају, у приземљу су лучни, док се на спрату оба облика отвора смењују у ритму. Сви отвори имају опшав изведен у малтеру, а изнад равно завршених прозора су профилисани архитрави. На фасадама се јављају слепи прозори, а бочне ивице на објекту су маркиране блоковима изведеним у малтеру. Кров је сложени, прекривен црвеним жљебљеним црепом.

Данас је у објекту смештена школа и дом за глухонему децу и омладину. Поред архитектонско-урбанистичке вредности, школа представља први репрезентативни објекат у граду намењен потребама школства и од посебног је кутурног, образовног и историјског значаја.