ЗГРАДА ШТРОСМАЈЕРОВА 8

Према писању историчара Иштвана Ивањија, писца једине до сада објављене монографије града, на месту данашњег објекта у Штросмајеровој број 8 налазила се крајем XVIII века гостионица под именом „Црни орао” где су се одржавале позоришне представе и балови.

Данас је то спратни објекат, чија прва градња пада у 1823. годину за власника Андраша Винклеа. Изворно је грађена као гостиона по узору на тадашње немачке гастхаусе. Имала је шест гостинских соба, трпезарију и плесну дворану са галеријом за оркестар. Пошто до 1854. године град није имао позоришну салу и даље су се ту одржавале представе путујућих дружина која су повремено навраћале у Суботицу. Винкле је гостиону 1837. године продао поджупану Бачбодрошке жупаније, барону Јосипу Рудићу. Средином четрдесетих година XIX века, град је изразио жељу да откупи објекат од Рудића, са циљем да га прошири са доградњом још шест гостинских соба и да тако буде замена за дотрајалу и потпуно оронулу Велику градску гостиону. По питању куповине зграде дошло је до размимоилажења у Савету града. Сенатори никако нису могли да се сложе око овог веома важног питања. Из извора се не види како се расправа завршила, али по следу догађаја може се претпоставити. Нову Велику градску гостиону са посебним позоришним крилом град је подигао 1854. године на месту старе, на главном тргу града.

Рудићеву кућу, у другој половини XIX века, без планираних проширења налазимо у власништву Адолфа Гајгера, најбогатијег јеврејског трговца вуном у граду, и познатог зеленаша који је у три наврата, са мањим и већим временским размацима, био и предсеник Јеврејске верске општине. Имао је двоје деце, Флору удату за Белу Чилага, која је становала у суседној кући и Мора, који је био композитор, један од утицајнијих људи суботичке јеврејске заједнице на прелазу XIX у XX век. Почетком XX века променио је име у Ђерђ Мор. Његов син Маћаш Ђерђ био је истакнути писац мађарске авангарде између два светска рата.

У суботичком Историјском архиву сачуван је пројекат зграде из 1842. године и са правом се може тврдити да одговара првобитном изгледу објекта из 1823. године. По концепцији и расподели маса подсећа на барокне курије. У приземљу су трговачки локали, а на спрату су смештене гостинске собе, трпезарија и плесна дворана.

Централни улазни портал постављен је по оси грађевине, врата су била лучна и од дрвета, касније измењена. Декорација зидног платна хоризонталним жљебовима изведена је само на приземном делу ризалита. На спратном делу зидно платно разбија низ од седам идентичних прозора, равно завршених, са благо профилисаном архитравном гредом изнад.

Најзначајнија адаптација на објекту извршена је по пројекту Гезе Коцке 1895. године, када је фасада декоративно обогаћена. Зидно платно је сада у целом приземљу, као и у спратном делу ризалита са хоризонталним жљебом изведеним у малтеру. У спратном делу над порталом је балкон са балустрадом од кованог гвожђа. На бази од камена је на доњој површини рељефно изведено стилизовано сунце, са крстом у кругу, у центру и бочно са два крака. Балконски отвор је двокрилан са троугаоним фронтом, а бочно уз отвор теку профилисане траке, на које се надовезују два пиластра са базом и цветним гирландом, а полукапител је са једном јонском волутом. Над вратницима је касетирано поље са тимпаноном. Бочно од балконских врата су два правоугаона поља у висини прозора.

Од парапетног профилисаног венца у спратном делу је венац касетираних поља у ритму прозорских отвора (шест прозора). Прозорски отвори имају истоветну пластичну орнаментику као и около балконског отвора, али над прозорима нема тимпанона, него само благо профилисани натпрозорник. Поткровним венцем тече профилисана трака, са зупчастим низом на који се ка кровишту надовезује геометријски стилизовани фриз источњачког призвука.

Кров је двоводан, покривен црепом.