СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. САВЕ

Према једном запису сегединског фрањевачког свештеника из 1762. године у Молу и Петровом селу „могло је бити јако мало католика међу Србима. Срби су већ тада имали цркву од цигаља и 1118 верника. Имали су и четири попа који су имали 25 чланова својих породица”. Наводи се да у месту не постоји католичка црква ни капела, а мртве сахрањују у Ади.

О постојању прве светиње у Молу указује нам постављени и ограђени дрвени крст, кога су Срби подигли 1824. године, када је освећена новоподигнута црква, вероватно у некадашњем центру шанца, на месту олтара старе цркве. Темељи данашње цркве која је грађена од тврдог материјала, постављени су 1808. године, а због недостатка средстава градња је текла у фазама. Уз залагање Василија Ковачића, протопрезвитера сегединског и пароха молског, 1824. године је црква завршена и посвећена св. Сави, а коначно је освећена тек након осликавања унутрашњости, 1862. године. Црква је у основи једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и звоником који се уздиже на прочељу. Грађена је са јасним и одређеним класицистичким одликама као и композиционо решеном орнаментиком која одговара времену настанка самог објекта. У остваривању извесних архитектонских и декоративних елемената ентеријера има сличности са православном црквом у Кулпину.

Западна фасада је у основи нешто шира од основе наоса и богатије је обрађена. Четири пиластра са профилисаним капителима разбијају зидно платно, а два средишња подржавају у кровној зони већи профилисани тимпанон са централно постављеним окулусом. Бочно су две полукружне нише завршене конхама које су биле осликане. У левој ниши је приказана представа св. Саве, а у десној је представљен Исус Христос. Зидне слике су у међувремену прекречене и у знатној мери оштећене. На бочним фасадама су плитки испусти – певнице које са унутрашње стране имају облик ниша. У дужини самог наоса између пиластера су усеци завршени луком или конхом.

Сви прозори су лучно засведени, а цела класицистичка декоративна концепција своди се на пластичну геометријску декорацију која прати отворе дуж целог зидног платна. Звоник је фланкиран благо извијеним калканима који завршавају волутама, а у доњем делу се ослањају на четвероугаони пилон на којем су постављени акротерији у виду лимених ваза.

Унутрашњи простор цркве подељен је на простор припрате, наоса и олтара. Бочни зидови су сасвим равни и глатки, са имитацијом архитектонске пластике у виду испуста за капителе. Између лукова су сферни сводови сведеним геометријским пољима, обојени доминантном ултрамарин подлогом, док су остале зидне површине изведене у „мраморизирајућим” нијансама окера.

Изнад припрате је подигнут хор одвојен од наоса високим зидом рашчлањеним са три лучно завршена отвора постављена по истој оси. Парапет хора на сва три спратна отвора изведен је пластичном обрадом површина у облику низа овалних, усправних прстенова између којих је на саставу по један звонасти цвет, постављен у пару нагоре и надоле. Ограда од ливеног гвожђа, постављена изнад овог пластичног орманента, датира се у новије доба.

Проповедаоница је значајан рад примењене уметности XIX века и омогућава датирање и стилску аналогију са другим сличним предметима уметничког занатства у Војводини у време њеног настанка. Према запису, у доњем делу на избоченој површини, сазнајемо да је проповедаоницу цркви даровао 1846. године Јаков Милић, „житељ Мартоношки рођен 1790. године”.

Иконостас је конципиран у духу класицизма са поштовањем строге правилности основних линија које целу композицију деле по вертикали и хоризонтали у неколико зона. Неуобичајену појаву у конструкцији оквира икона на молском иконостасу представљају оквири са ломљеним готским луком, што означава веома рани наговештај неоготике и то у православном храму чијој је традицији тај стилски елеменат потпуно стран.

На иконостасу су радови тројице мајстора: Арсенија Теодоровића, Николе Алексића и Новака Радонића. Према писаним изворима иконостас у Молу је прво сликао Арса Теодоровић, али га је Никола Алексић обновио и на њему насликао неколико икона за време својих студија у Бечу (1831/32. године) повремено долазећи у Мол. Његов допринос је у коначном обликовању класицистичке концепције, коју је Теодоровић, школован у Бечкој академији баш у време прихватања нових класицистичких опредељења, тек наговестио. Новак Радонић, иако познатији као портретиста, на религиозним представама, осликавајући у молској цркви само централне двери и иконе на троновима, 1854. године указује на врсног сликара пуног романтичарског набоја.

Зидна слика на своду над солејом је рад Николе Алексића. У средини је представа Св.тројица, бочно по један анђео у симетричном положају. Богородичин трон је храму поклонила фамилија Радонић, како је записано при дну иконе, а сигнатура Н.Р. 1854. исписана на постаменту трона на коме седи Богородица, указује да је то рад Новака Радонића.

У Архијерејском трону је икона св. Николе у епископском орнату, рад друге половине XVIII века.