ДВОРАЦ ЛЕДЕРЕР

Према подацима Ш. Боровског, Чоку је купио мађарски спахија Леринц Марцибањи на првој јавној лицитацији Коморских добара 1781. године када су продате 22 пустаре. Градњу дворца започела је породица Марцибањи, која је ово добро држала у поседу све до 1868. године, када је продато Агоштону Барберу и Клусеману, пиварима из Кебањије. У њиховом поседу имање је остало кратко време да би га купио Карољ Швалб, који је започету градњу дворца и завршио, те га продаје богатој јеврејској породици Ледерер-Артуру и Карољу. У време када га је купила ова породица дворац је био завршен па су посветили пажњу уређењу имања и парка. Последњи спахија Ђорђе Ледерер је непосредно пред Други светски рат, као Јевреј, напустио земљу а посед је припао Хермачу Герингу. После рата дворац је дат на коришћење пољопривредном добру “Чока”. По архитектонској концепцији дворац је грађен са стилским карактеристикама класицизма, али је каснијим доградњама и обрадом фасада добио и понеке елементе еклектике, што се посебно види у решењу главне фасаде где се појављују неоренесансни елементи, што је у вези са појавом историцизма у архитектури и другим областима уметничког изражавања. Дворац је слободностојећи, једноспратни објекат окружен некада с пажњом негованим парком, подужно оријентисаним, разуђене основе и симетричног распореда маса. Главна фасада је окренута улици, те је њеној обради посвећена већа пажња. По вертикали је рашчлањена са два бочна и централним ризалитом, те великим прозорским отворима, а хоризонтално се пружа кордонски и поткровни венац. Предњом фасадом доминира централни ризалит који надвисује кровни венац и завршава се аркадним фризом изнад кога је профилисани тимпанон са централним окулусом. На њему доминира тераса на спратној висини са оградом од кованог гвожђа и три лучно засведена прозора. Прозори спратног дела следе осу приземних прозора, лучно завршавају, уоквирује их профилисана шпалетна, док прозори у приземљу имају раван завршетак, и нижу се у правилном ритму у зависности од зидних маса и доприносе изузетној разуђености фасаде.

Бочни ризалити су нешто нижи и на њима се углавном понављају неки елементи централног ризалита. Фасада окренута парку је још разуђенија. Централни ризалит је двовисински и завршава се надвишеним профилисаним забатом. У угловима између ризалита и равне зидне масе су полигонални испусти нешто нижи од кровног венца, а кровић им је полукупаст. Рашчлањен је пиластрима и мањим прозорским отворима у средини, а бочно су слепи прозори, односно нише. Оса прозорских отвора у приземљу и на спрату се поклапа, а сви прозори полукружно завршавају. Бочним фасадама је такође посвећена пажња приликом градње. Имају полигонални испуст са три прозорска отвора у приземљу и на спрату које раздвајају широки наглашени пиластри. Поред овог испуста је једноставна приземна истурена тераса коју носе четири масивна ступца и има ограду од кованог гвожђа. Иначе гитери на прозорима, као и ограда од кованог гвожђа, јављају се као украсни детаљи фасада.

Кров је четворосливан, једноставних линија, са олуцима од којих су угаони, сабирни, нешто декоративније обрађени. Овако пропорционално решено кровиште на четири воде оживљено је двоводним кровићем који се уздиже изнад ризалита предње и задње стране објекта, те наглашеним кордонским и поткровним венцем, истиче хоризонталну разведеност објекта.