КАПЕЛА СВ. РОКЕ

Првобитна мала дрвена капела подигнута 1738. године на иницијативу фрањеваца, а у знак захвалности св. Роки, заштитнику од куге која је те године однела много живота и у Суботици. Подигнута је на месту где је 1693. године покопано 30 становника Суботице, који су страдали од стране Текелијеве војске, под заповедништвом капетана Вирага. Обновљена је већ 1753. године, а 1773. године додавањем надстрешнице преузима улогу жупне цркве, до изградње храма св. Терезије Авилске 1797. године.

Претходна капела сазидана је 1738. године била је међу првим сакралним објектима у граду. Као скромна, рустична барокна грађевина имала је полукружну апсиду, а на северној и јужној фасади био је по један већи лучни прозор. Једини украс на капели представља њен забат полукружног облика, а из основе уздиже се звоник на четвороугаоном темељу са куполом. Из предрачуна Јаноша Шкултетија сазнајемо детаље о грађевинском материјалу и кровној конструкцији: већ у првој трећини XVIII века, дакле градила се грађевина од цигала, са кровом од шиндре. Оваква грађевина са сиромашмном фасадом није била по укусу Суботичана у последљој трећини XIX века, па су је 1884. године срушили и на њеном месту изградили другу која и данас постоји. Битних измена на тој новој грађевини једва да је било. Историчари уметности Бела Дуранци и Ката Мартиновић Цвијин сврставају заветну капелу у боља дела архитекте Титуса Мачковића. Бела Дуранци сматра „да је капела св. Роке успешнији примерак грађевине у стилу еклектике са украсима из оног времена кад Суботица почиње брже да се развија и да се, у року две деценије, претвара из највећег села у мали модеран град”.

Ова капела је значајно остварење суботичке сакралне архитектуре и по узору на њу, ушло је у моду да се граде сличне капелице на гробљима у Суботици, а почетком XX века пројектовали су их Геза Коцка и Маћаш Шалга.

Титус Мачковић је у том периоду стварао у стилу неоренесансе, те је и заветну капелицу тако пројектовао. Капела је једнобродна и има полукружну апсиду. Остале три фасаде су једнаке и обрађене су као класични грчки храм. По два удвојена пиластра, са капителом обликованим у јонске волуте, придржавају једноставан троугаони тимпанон украшен једино зупчастим мотивом по киматиону. Улаз у капелицу је лучно засведен и смештен између плитких полупиластара са профилисаним капителима на које належе лучна степенасто профилисана архиволта. Јужна и северна фасада су слично обрађене, али једину разлику представљају прозори и троугласти простор изнад прозора, испод архитрава тимпанона, где су смаштене фигуре пута (анђела). Капелицу наткриљује масивна купола са високом лантерном, са јабуком и крижем на врху. Кров куполе био је аутентично у две боје, а ребрасти део је био позлаћен. Код изградње унутрађшњег простора капеле, Титус Мачковић је применио неоренесансне принципе украшавања. Апсида је у плитком луку, засведена делом полукалоте. Светиште је за једну степеницу издигнуто изнад средишњег простора, који скоро има волумен коцке. Пиластри у уговима носе траверзални лук светишта и лук при вратима. Лукови и бочни зидови аркаде носе куполу која лежи на профилисаном прстену Архивски документи из тог периода сведоче да је ова капела изграђена у „модерном стилу” била једна од најимпозантнијих грађевина у граду, у последњој трећини XIX века.

Титус Мачковић је обележја неоренесансног стила доследно остварио не само у екстеријеру, него и у ентеријеру. Године 1959. још су постајале зидне слике Кароља Сауера и штета је што оне нису враћене приликом рестаурације капеле.