НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Пројекте за позориште је израдио архитекта Јанош Шкултети (Scultety János), који је 1842. године дошао у Суботицу за главног грађевинског надзорника из Сатмара. Исте године је добио задатак од градског Сената да испројектује зграду велике гостионице и хотела. Шкултети је пројекте израдио већ током 1843. године, али су историјски догађаји из 1848/49. године (иако су темељи већ били постављени) спречили изградњу овог великог објекта.

Ипак, ова мала паланка је прва после Будимпеште на територији некадашње Монархије, добила позориште. Оно се слободно може убројати у прво позориште у нашој земљи, јер је подигнуто пре београдског театра. Крило у којем се налазио хотел изгађено је 1853. а позоришно крило следеће године. Зграда је била неубичајено конципирана за то време као склоп хотела и позоришта. Ка данашњем Корзоу је било оријентисано хотелско крило, а према данашњем тргу (где се тада јошш налазила улица) позоришно крило. Спој ова два дела објекта је формиран у централном најрепрезентативнијем делу оријентисаном ка тзв. тротржју, месту где су се спајала три главна градска трга. Позориште је изграђено са елементима класицизма са наглашеним прочељем које је одредило лик Суботице све до данас. Улазни прочеони део наглашен је са шест коринтских стубова и једноставним класицистичким тимпаноном без украса. Први натпис на њему је био „Száloda Pest városhоz”.

Године 1904/07. је извршен низ адаптација и дограђен је део из улице Иве Војновића. Конструктивне интервенције извршене на објекту почетком XX века су у великој мери дефинисале конструктивни и функционални концепт објекта, као и сам ентеријер. „Укидањем” дела масивних зидова и стубова монтажом челичних стубова са „увлачењем” челичних носача преко њих, измењен је архитектонски концепт и обрада ентеријера хотелског и позоришног крила, али и улазног хола. Изведена је реконструкција главног степеништа „увлачењем” челичних профила испод газишта бочних кракова уместо зиданих сводова. Столарија је у великој мери замењена новом, карактеристичном за прекретницу векова. Читаво фасадно платно је добило декоративније елементе еклектике и сецесије у виду хоризонталне поделе фасадног платна у приземном појасу, те декоративнију обраду око отвора у виду конзола, гирланди и сл.

У марту 1915. године је позоришна сала изгорела у пожару. Остали су само зидови. Тада је балска дворана адаптирана за потребе позоришне сале. Том приликом су делимично уништени елементи изворне балске дворане. Адаптација је извршена 1925/27. године по пројекту Отона Томанића, Васе Стефановића и Косте Петровића. Позориште добија и функцију биоскопа, а 1945. године поново постаје позориште.

Од 1926. до 1952. године није било значајнијих интервенција на згради. Године 1952. је реконструисан део позорнице уз монтажу покретне бине. Балска дворана је на основу пројекта из 1984/85. године добила данашњи облик „црне кутије”. Хотелско крило објекта је низом неадекватних, стихијских адаптација у потпуности девастирано. Позоришно крило је стављено ван функције и препуштено пропадању. У току је израда главних пројеката за рестаурацију, реконструкцију и интерполацију објекта позоришта.