ОСТОЈИЋ КАПЕЛА

Јован Остојић (1804-1865) и његова жена Терезија (рођена Зозук, 1803-1876) били су велики суботички српски народни добротвори, како се с правом тврдило већ у њихово време. Основно писмо њихове Задужбине издала је Српска православна црквена општина 1929. године, а саставио га је судија Светозар Милутиновић. О животу великих народних добротвора врло се мало зна. Није се могло утврдити ни родно место, ни дан рођења Јована Остојића, а у породици су знали само да им је порекло из Парабућа. Терезија је рођена у Старој Кањижи, од оца Мојсија и мајке Алке, а деда јој је био Тимотије, чувени свирац. Јован је био богати трговац и земљопоседник. Почео је посао са малим дућаном „Код Краљевића Марка”, па проширивши га, започео са трговином на велико. Жена Терезија му је донела добар мираз од 10.000 форинти шајна по чему су је у Суботици звали краљицом, а у атару се није знало за Остојићеву земљу, већ краљичину. Како су обоје били вредни и штедише, а завештатељка по предању и права тврдица, они су стекли велики иметак од 600 јутара земље. Задужбину је основала Терезија својим тестаментом од 9. 06. 1866. године, који је после њене смрти 1876. године објављен. Половину великог имања огромне вредности, наследили су рођаци, а дуга половина остављена је Задужбини. Од прихода који су се добијали издавањем задужбинских имања под закуп ишколовано је до 1934. године 85 академски образованих Срба. Опремљене су добрим миразом 74 суботичке девојке и омогућено је Матици српској штампање великог броја књижевних дела наших најбољих књижевника. Затим, помаган је рад Српског певачког друштва, Српског народног позоришта у Новом Саду и др.

Вила на Палићу је лети пружала могућности за лечење и опоравак Срба, сиромашних и болесних, деце и одраслих. Она је 1951. године замењена за две зграде у Суботици (данас у улици Змај Јовиној број 5. и 7), а кућа на „главном тргу” (данас Трг Републике број 4) издавала се у најам.

У Основном писму под тачком 2. наводи се да ће црквена општина бити дужна да у року од две године, од средстава добијених издавањем у закуп куће на „главном тргу” и баште на Палићу, подигнути капелу у православном гробљу и у њу земне остатке завештатељке и њеног супруга сахранити. Пододбор за градњу капеле изабрао је 1879. године Титуса Мачковића за пројектанта. Грађевински радови завршени су 1881. године, а током 1882. године капела је снадбевена свим потребним црквеним утварима. Освећена је на Петровдан 1883. године.

Задужбинска капела Остојић посвећена је Великомученику св. Георгију и лоцирана је у северозападном делу Православног гробља у правцу исток-запад. Капела представља леп пример напуштања „јужноугарског” типа грађевина са звоником на прочељу уз задржавање елемената неокласицизма и наговештава обнову „српсковизантијског стила” применом појединих елемената као што су – купола, пандантифи, пресечени низ слепих аркада на прочељу, као одредница православног храма.

Квадратне је основе, грађена од чврстог материјала са полукружном апсидом на истоку, која се са вањске стране завршава полигонално. На бочним фасадама понавља се исти облик апсиде, само мањих димензија. Портал је степенаст, лучно завршен, а изнад њега је плоча са натписом, централно постављена, која разбија низ слепих аркада у троугаоном пољу. На угловима су наглашени рустично обрађени пиластри са централно постављеном уздужном нишом. На темену забата уздиже се широки пиластар на коме је било звоно. Поткровни зупчасти фриз носи кров на четири воде, а на угловима су четири куполе које почивају на шестоугаоним тамбурима. На врху се налази лантерна са лучним прозорима и куполом од режњева. Куполе носе крстове, а кровиште је прекривено етернит плочама.

У унутрашњости је иконостас, као и једно веће распеће чији дрвени део је рад столарске радионице Ђуле Молнара, а приписује му се и израда свих осталих столарских радова у капели. Иконостас је рађен без стилских обележја, а површина му је рашчлањена у три хоризонтална реда. Иконе је осликао Карољ Сауер, који је већ радио за потребе цркве. Пододбор за изградњу капеле „да би та радња имала стручног надгледања и да би се тако и ваљано извршила”, поверио је надзор Лајошу Шојмошију, наставнику ликовне уметности.