ПРОСТОРНО КУЛТУРНО- ИСТОРИЈСКА ЦЕЛИНА- ПАЛИЋ

Граница просторно културно-историјске целине Палића иде: од западне обале језера, западном ивицом парцела 14014, 14011, 14008, 14006, 14005, 14323, улицом Купалишном, пресеца железничку пругу Суботица-Хоргош (1454), западном ивицом парцеле 14702/1 до Хоргошког пута (1472), Хоргошким путем ка истоку до Брестовачке улице, улицом Лајоша Јоа, прелази улицу Иштвана Кизура у улицу Беле Бартока, Улицом Пионирском до железничке пруге Суботица – Хоргош, пругом према истоку северним ивицама парцела 925/2, 925/1, 925/3, 930/2, 930/1, 934, 935, 943 до улице Солунске, Хоргошким путем западно до Кањишког пута, и завршно са јужном границом Мушког штранда, источим ивицама парцела 1405, 1409, 1410 до обале језера.

Прве иницијативе о бањи јавиле су се крајем XVIII века. До тада је народ користио језеро за напајање и купање стоке, за бељење платна и прање одеће, као и за купање и освежење. Годину дана након добијања статуса слободног краљевског града, Јохан Готфрид Либетраут (Johan Gotfried Liebetraut), главни лекар Бачке жупаније указао је на могућност добијања слатине кувањем језерске воде, као и на нека лековита својства у угрејаном стању. Ову иницијативу је подржао и цар Јосип II, те је 1782. године изграђена фабрика соде поред Кањишког пута, између Палића и Крвавог језера. У још увек претежно пољопривредној Угарској, изградњом фабрике соде, једног од првих индустријских објеката у држави, Палић излази ван локалних оквира.

Мада се након изградње фабрике соде, у више наврата указивало на лековитост воде, требало је да прође 65 година од ове прве иницијативе да би град приступио формирању бање. Године 1841/42. године уређен је скроман парк северно од језера, по угледу на енглеске тзв. природне паркове, те се та година може узети као почетак формирања излетишта, летовалишта и будуће бање. Први објекти у парку, гостиона са две собе за смештај посетилаца, наслам за коње, штала и слободно купатило на језеру, подигнути су 1845. године. Изградњом Топлог купатила 1852/54. године, а затим и хотела Горње и Доње тршчаре 1853/54. године, утемељена је бања Палић, и од излетишта Суботичана прераста у летовалиште. Даљи просторни развој се плански одвијао западно од парка. Градски архитекта Јанош Шкултети је 1853. године израдио план за продају предметног земљишта, који је усмерио читав даљи просторно – архитектонски развој бање. Почела је изградња вила прво западно од парка, а затим и источно уз њега.

Проласком железничке пруге кроз Палић 1869. године, изменила се структура његових гостију, омогућено је издизање Палића из локалног оквира, јачи продор европских утицаја као и олакшан долазак посетилаца и из најудаљенијих крајева Мађарске. Изградња вила се убрзано одвија источно од Кањишког пута и северно од железничке станице у тзв. „Урбановом насељу”, чији су темељи постављени већ 1881. године. Најзначајнији догађај у друштвеном животу Палића представља оснивање Палићких спортских игара. Такмичења у десет атлетских вештина, појавила су се тринаест година пре него што су Олимпијске игре прокламоване на међународном конгресу у Паризу, а петнаест година пре њиховог обнављања у Атини 1896. године. Организовао их је земљопоседник и спортиста Лајош Вермеш (Vermes Lajos) у свом воћњаку западно од парка. Лајош Вермеш је 1891. године изградио велики спортски комплекс на насутом земљишту уз саму обалу. Спортски комплекс обухватао је три репрезентативне виле, Багојвар, Лујза вила и Мала Вермеш вила, асфалтну бициклистичку стазу, павиљоне, трибине, гостиону и привремено позориште.

Већ је тада територија Палића достигла просторне оквире у којима ће се до данас развијати. Цела територија источно, западно и северно од парка била је испарцелисана, изграђено је неколико класицистичких вила, док су швајцарске виле биле највише заступљене.

Увођењем железничке линије Будимпешта – Земун 1883. године, изградњом станице на Палићу четири године касније, затим поплочавањем пута између Суботице и Палића 1894. године, а поготово увођењем трамваја 1897. године на истој релацији, створени су сви предуслови за просперитет бање Палић крајем XIX века. На језеру је 1885. године изграђено прво одвојено мушко и женско купатило, док је санаторијум за лечење хидротерапијом подигнут 1898. године. Највећи подухват на уређењу бање крајем века представља регулација неуређене мочварне обале и изградња полукружног насипа са шеталиштем уз обалу у периоду између 1886 – 89. године.

Почетком XX века постојеће јавне зграде бање нису одговарале естетским, здравственим и хигијенским стандардима европских бања. Изградња купалишта је извршена према пројектима Марцела Комора (Komor Marcell) и Дежеа Јакаба (Jakab Dezsö), будимпештанских архитеката који су се својим грађевинама већ афирмисали у Суботици. У периоду између 1909. и 1912. године изграђени су Водоторањ, Велика тераса (Vigadó), Музички павиљон, Женски штранд и хотел, адаптиран је стари хотел као и Горња тршчара, док је Доња тршчара порушена. Урађени су водовод и канализација, извршена је регулација и уређење парка са стазама у дужини од 3 km, уведено је осветљење у парк и објекте. Почетком 1912. године радови су завршени. Комор и Јакаб су испројектовали споменчесму уз савете Жигмонда Штробл Кишфалудија (Kisfaludi Strobl Zsigmond) познатог вајара, али она није завршена до свечаног отварања. Купалиште је званично отворио градоначелник Карољ Биро, истовремено са Градском кућом у Суботици 15. септембра 1912. године, уз присуство гостију из читаве државе.

Ово је био први плански, комплексан подухват, који је обухватио урбанистичко уређење парка, изградњу нових и рестаурацију постојећих објеката, уређење обале, комунално опремање парка, све до најситнијих детаља урбане опреме. Формиран је лик Палића, који је задржан до данас, а ови објекти постали су његови симболи. Даљи развој Палића прекинуо је Први светски рат, да би након његовог завршетка изградња текла на источној обали језера формирањем мушког купатила, а након Другог светског рата наставила се изградњом викенд насеља.

Утврђивањем историјског језгра Палића за просторно културно-историјску целину, обустављен је поступак проглашавања појединачних објеката за споменике културе.