СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА И ГАВРИЛА

Српска православна црква св. Арханђела Михаила и Гаврила у Новом Кнежевцу, према писаним изворима, изграђена је 1755. године како је записано на прочељу цркве и носи барокне стилске карактеристике. Подигнута је на месту где је некада већ постојала црква од трошног материјала.

Током времена на цркви су вршене велике измене, нарочито на прочељу, које је данас потпуно равно, без декорације и са двоје неприметних врата која су касније уграђена. Из прочеља се уздиже звоник барокних обриса. Бочне фасаде су са удубљеним нишама у којима су мањи прозори сегментно завршени.

У унутрашњости је иконостас са правилном и симетричном поделом оквира икона, који су поготово у другој и трећој зони украшени изрезбареним флоралним мотивима.

Према подацима у протоколу Темишварске епархије, црквена општина Кањижа (Нови Кнежевац се звао Турска Кањижа и припадао је Темишварској епархији) поднела је на одобрење уговор за осликавање иконостаса. Уговор је склопљен са сликаром Теодором Поповићем, иконописцем који је припадао познатој сликарској породици из Бечкерека, а одобрен је и потписан на седници од 24. маја 1806. године. Према запису на Богородичином трону у Српској православној цркви у Новом Кнежевцу, иконостас је осликао 1807. године Георгије Поповић, а претпоставља се да је смрт Теодора Поповића (1807. године) била разлог да син Георгије преузме очев посао. То је његов најранији рад на којем су ликови реалистички схваћени са богатом драперијом хаљина и огртача чији се набори барокно ломе. Иконе на иконостасу ослобођене су у знатној мери утицаја традиционалног сликарства који се још назире у умереној употреби злата на одећи, док су ставови фигура и ликови анђела у духу барокне уметности. Иако је сликарски део иконостаса обновљен 1930. године, његово сликарско умеће карактеристично за рад из времена прелаза XVIII у XIX век, остало је препознатљиво и после тога. Дугачак запис о обнављању иконостаса стоји на Богородичином трону испод иконе Богородице са Христом коју је сликао Никола Алексић, где су забележени и подаци о мајсторима декоратерима који су посао извели.

У време мађарске буне, Алексић је радио зидне слике у цркви. Године 1848. склопљен је уговор за овај посао између црквене општине и сликара Николе Алексића уз услов да сликар не добије аконтацију већ да новац прими по обављеном послу. На спољном зиду хора на плочи стоји запис о томе: „Измолован св. храм Божији 1848. м. дек. 3. обновљен 1930”.

Монументалне композиције великих празника на своду наоса и припрате својим цртежом као основним елементом конструкције слике затим пластичност фигура постигнута светлијим тоновима, те сам колорит наглашених бледих ружичастих, светлих окер и угашене плаве боје, указује на све карактеристике Алексићевог рада.