СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА И ГАВРИЛА

Српска православна црква у Иђошу посвећена св. арханђелима Михаилу и Гаврилу, подигнута је 1787. година и грађена је од тврдог материјала на већ, према урбаријалном закону, одређеном месту. На њеној западној фасади забележене су две године значајне за подизање, прва већ горе наведена, а друга година обнове храма 1863. Њен изглед познобарокних и класицистичких карактеристика сврстава је у велику групу сличних храмова грађених у XVIII веку, по типским пројектима, а обновљених у XIX веку. Лево од северних врата, на средини стазе око цркве, подигнут је гвоздени крст испред кога је камена плоча, док се на стази препознаје обрис темеља капелице која је некада ту постојала. Према народном предању на том месту сахрањен је „чудотворац” св. Рафаило, који је молитвама лечио. Над његовим гробом подигнута је капелица који су походили многи болесници о чему сведоче многи вотивни предмети са старим српским и латинским натписима.

Храм је једнобродан са полигоналном апсидом на истоку ширине наоса, док је западно прочеље типизираног изгледа, са торњем који се диже над барокним фронтонима. На прочељу, у централном плитком ризалиту који је маркиран пиластрима, изнад улаза је смештен један лучно засведен прозор, а бочно са сваке стране је по један слепи прозор испод којих су, по истој оси у приземљу слепи отвори квадратног облика. Централни ризалит завршава се профилисаним тимпаноном који належе на такође профилисани поткровни венац. Изнад самог темена тимпанона је један мањи окулус. Калкани су бочно маркирани акротеријама у виду ваза. Бочне фасаде, осим делова припрате где су смештени један отворени и један слепи прозор, неуобичајено су рашчлањене лизенама (као на припрати), и луцима у којима су прозори са декоративном пластиком. Сви прозори су са сегментним завршетком, а карактеристичан мотив XVIII века у облику висеће тканине са кићанкама (ламбрекен) спушта се испод прозора. У темену лука је зубац. Удвојени пиластри подржавају профилисане лукове између којих су појединачно постављени прозори.

У северном зиду уграђен је крстасти надгробни споменик Теодора Павловића на којем је уписана година 1779, а донесен је са старог гробља.

Кров је двосливан и покривен бибер црепом.

Пратећи архитектонски облик, унутрашњост цркве окречена је белом бојом и у две нијансе плаве, а орнаменти су изведени ружичастим тоновима. У унутрашњости цркве је вишеспратни иконостас, познобарокне резбарије, а сликао га је 1802. године Алексеј Никифоровић, великобечкеречки мајстор, што је забележено на картуши, у оквиру дужег записа са поменом владара, архиепископа карловачког и епископа темишварског. То је једини до сада познати његов рад на којем се представио као сликар скромних могућности. Његове фигуре су статичне, несразмерно дугих тела и малих глава.Сликар избегава композиције, а уколико их и даје простор није довољно обрађен, јер се да претпоставити да сликар није имао довољно знања да у другом плану архитектуром или пејсажом ближе одреди простор.

Подела на зоне је упадљива, вертикална подела стубовима и пиластрима са мноштвом класицистичких детаља је такође наглашена. Изнад престоних икона су две птичије главе сличне орлу које се јављају у преплету увијених грана и храстовог лишћа.

На Богородичном трону је икона Арапске Богородице, а на Архијерејском трону је икона св. Николе и симболична представа ждрала под њом, рад непознатог мајстора из 1826. године.

У цркви су сачуване и две појединачне иконе: Скидање с крста из 1832. године, и Свети Никола из 1852. године.