СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВ. ДИМИТРИЈА

Православна црквена општина у Суботици 5. јануара 1787. године моли Магистрат да дозволи већем броју својих сународника, достављајући списак имена 80 Срба, који су изразили жељу да се из града преселе у Александрово, на чијој је територији већ почела колонизација. Срби су ту желели основати свој стални домицил, а њихова жеља за колонизацијом проистиче из чињенице да су проглашењем Суботице за слободан краљевски град, доведени у положај грађана другог реда, без права добијања грађанства и располагања некретнинама у граду. Фебруара месеца 1804. године, Шандор, како се звало Александрово до 1918. године је службено проглашено селом, а већину становништва чинили су Срби, који се још наводе „graeci non uniti”, а мали број Буњеваца, „romano catholici”.

Већ 1811. године Срби су своју жељу за подизањем светиње потврдили оснивањем Фонда за подизање православне цркве у селу. До 1815. године у Фонду се акумулирало толико средстава да се отпочело са набавком грађевинског материјала, а претпостављамо да је градња цркве завршена до фазе да се у њој може одржавати служба 1818. године.

По свом архитектонском изгледу црква у Александрову припада групи православних храмова подигнутих до тридестих-четрдесетих године деветнаестог века у Бачкој, изведена по типском пројекту, грађена у стилу барока, са прочишћеном и сведеном декорацијом која указује на класицистичке узоре. Црква је у основи једнобродна, са полукружном апсидом на истоку и са наглашеним правоугаоним певничким испадима, који у унутрашњости имају полукружан облик. Припрата излази из линије наоса, а прочеље носи нешто израженијуу декорацију која се углавном своди на строго праволинијску пластику, сведену око отвора и на пиластрима. Централно место на прочељу заузима ниша са осликаном представом патрона храма св. Димитрија Великомученика. У сокли су уграђене надгробне плоче ктитора цркве и знаменитих Срба, а у порти, на западној страни, лево од улаза је постављен 1852. године камени крст којег су дали подигнути Прокопије Ршић и Кирил Арадски.

Када је унутрашњост цркве уређена, ко је осликао првобитни иконостас и где је он завршио, остаје до данас непознато.

Посебну вредност храма данас представља иконостас који је током велике обнове Вазнесењске цркве у граду, одлуком Црквеног одбора од 15/28. јуна бр.Ц.О.141/1909. године поклоњен овој мањој барокној цркви.

Тек након његовог првог чишћења, које је 1953. године извео Душан Нонин (1924- 2004) сликар конзерватор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Нови Сад, а посебно након објављивања рада под насловом „Чишћење иконостаса у Александрову код Суботице” доћи ће до низа полемика о атрибуцији овог сликарског ансамбла. Пример изузетног сликарског остварења на којима је потиснута дуга зоографска традиција и зачетак нове уметности код Срба, тема је којом су заокупљени историчари уметности, а који ни до данас нису усагласили своје јединствено мишљење о тајанственом аутору овог иконостаса. Миодраг Коларић, који је први испитивао сликарство на иконостасу, о анонимном аутору саопштио је:” Мајстор из Александрова далеко надмашује своје савременике. Упркос извесној дисциплини наслеђа, он слика смело, сигурно и надахнуто… Док су његови предходници и поред свога несумњивог дара претежно декоративни, он је у највећој мери пиктуралан… Он извлачи бојене вредности основних тонова, оно што ми данас називамо валерским сликарством”. На моменат му се чини да је сличност рукописа „најближа Димитрију Бачевићу” што одмах демантује тврдећи да њега надмашује знањем и осећајем стила и способношћу да се изрази на чисто сликарски начин.

Једни су ово изузетно вредно сликарско остварење приписивали Теодору Илићу Чешљару, али у једном се свакако сви истраживачи слажу, а то је чињеница да је мајстор овог иконостаса своја сликарска знања стекао у некој радионици под утицајем доброг западноевропског иконографског извора. Динко Давидов се у свом истраживачком раду ослања на већ познате и истражене чињенице да су наши сликари прихватали барокно сликарство једним заобилазним путем који је водио преко Украјине и Кијевопечарске лавре. Он своја прва наслућивања и могућности откривања аутора овог иконостаса, темељи на сазнањима након истраживања српског сликарства у Мађарској. Наиме у Сегедину, граду који је врло близу Суботици, у Уговору о осликавању иконостаса Николајевске цркве, стоји измећу осталог записано: „Дамо в Сегдиније јунија 7/го года 1761. Совершител сего дјела молераја Јован Поповић”.

Након преношења иконостаса у Александровачку цркву показало се да је иконостас виши од црквеног свода, те је том приликом грубо оштећен, тако што су иконе апостола Петра и Павла пререзане на пола. Горњи осликани делови на којима су медаљони са уписаном 1766. годином, данас се налазе у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Иконе су рађене техником уља на дрвеној подлози, осим четири иконе у соклу које су осликане на платну. Дуборез је рађен у барокном стилу са рокајним елементима. Рађен је по устаљеном шаблону уз учестало понављање мотива, а позлатом опточен дуборез повезује све иконе у једну целину дајући му неку усталасаност. Најбогатију резбу имају царске двери, док бочне двери са горњим полукружним завршетком немају резбу.

Иконе на Богородичином и Архијерејском трону су новијег датума, а сликао их је Стефан Стефановић из Сремских Карловаца године 1923. То су копије Предићевих решења. На Архијерејском трону је икона Св. Сава.