СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ

Српска православна црква у Ади посвећена је Вазнесењу Господњем. Саграђена је на месту раније цркве из 1760. године. Претходна црква је била посвећена Благовештењу, а страдала је у пожару за време револуције 1848/49. године.

Данашња црква грађена је у кратком временском периоду од 1925/26. године по пројекту Даке Поповића чија је машта надахнута лепотом наших средњовековних манастира, грађених у српско-византијском стилу, створила овако импозантно дело, како због својих пропорција тако и због богатства спољашње декоративности, као и због живописа у унутрашњости. Својом монументалношћу и прецизношћу израза истиче се у српској православној архитектури прве половине XX-ог века. То је и ретка куполна црква подигнута у насељеном месту насупрот „униформисаним” пробарокним православним храмовима XVIII и XIX века. Црква у Ади остаће један од малобројних покушаја „обнове српског националног стила” на подручју Војводине.

То је петокуполна грађевина основе у облику уписаног крста обухваћеног са све четири стране нижим бродом у чијем је сваком угаоним пољу по једна купола – параклиса. Облик крста нарочито је видљив у крововима. Од квадратног постоља на коме је купола,на све четири стране пружају се четири главна свода образујући крст. Кровови у угловима између кракова крста су нижи и у њима се налазе четири мање куполе.

Богатство маште пројектанта огледа се у осмишљеној ритмици прозора (бифора, трифора, розета), у игри кровних покривача који се као таласи издижу једни изнад других, положајем мањих купола чије висине допиру само до кубичног постоља централне куполе која је крунисала централну, укрсну тачку основе.

Репрезентативни портал на западној фасади је степенаст, удубљен у масу зида. У лунети изнад врата је осликана икона „Вазнесења Господњег” а изнад је архиволта коју подржавају снопови пиластара. На средишњем пољу архиволте јавља се „камена” пластика са биљном орнаментиком. Мотив тордираног лука јавља се у сложеној профилацији портала, а понавља се у централном делу изнад портала са репрезентативном розетом украшеном каменом пластиком. Розета као декоративни детаљ јавља се на све четири фасаде објекта. Вертикалне ивице тамбура куполе наглашене су полустубићима (код централне куполе су тордиране), а носе поткровни профилисани венац у облику фриза слепих аркада као код цркава рашке стилске групе. Куполе су покривене лимом.

Унутрашње површине зидова немају већих архитектонских обрада, осим лепо изведених капитела који подржавају централни тамбур, али су зато све зидне површине, чак и оне удаљене од ока посматрача живописане у фреско техници. Зидно сликарство извео је Жарко Милинов. На њему се препознају многе верне копије композиција и појединих фигура са фресака наших средњовековних цркава. Живопис је рађен по директном узору на опленачки мозаик из истог периода који је глорификовао моћ династије Карађорђевића.

Иконостас је осликао Новак Радонић 1863. године, уљаним бојама на платну, каширано на дрвену подлогу. Иконорезац је био Јован Ситкеи, а позлатар Никола Димшић. У нову цркву су пренесени поједини делови иконостаса и укомповани у знатно нижу олтарску преграду, а део икона након што су рестауриране у Галерији Матице српске у Новом Саду, чува се у крстионици.