ТРОШАРИНА

Суботица је као прелазница на виталној саобраћајници која је повезивала Тису и Дунав, расла и развијала се од XIII-XIV века. У другој половини XVIII века, од бечког двора добија статус слободног краљевског града. Нови статус је омогућио граду да убира царине, од свих оних коју су хтели да тргују на његовим пијацама. Да трговци не би уносили робу мимо царинарница или трошарина, насеље је опкољено шанчевима који су били непремостиве препреке за запрежна кола натоварена робом. Насипи су били обележје административне границе града и нису имали никакаву одбрамбену улогу. У град се могло улазити само преко седам тзв. капија: сомборска, петроварадинска, сенћанска, сегединска, мајшанска, халашка и бајска. Суботичани су капијама звали покретне рампе које су пропуштале путнике и трговце приликом уласка и изласка из насеља. Уз рампи су подигли трошаринске куће, које су биле успутно и међаши путева у Суботицу и из ње.

Почело је са опорезивањем унесених алкохолних пића. Очигледно, домаћа производња није задовољавала овдашње сладокусце, чим су трговци сматрали рентабилним довожење товара вина и ракије у Суботицу. Да би град користио овај извор прихода, у пролеће 1783. године изграђене су мале трошаринске зграде уз капије а 10. маја 1784. године одређени су службеници који су започели са наплаћивањем пореза. Већ те године, наплаћено је више од 10.000 форинти. Нешто касније, та је свота порасла и до 12.000 форинти годишње.

Растом градског становништва и приходи су расли а трошарине, повећавањем броја вашара и пазарних дана, добијале су на значају. Суботица је од 1743. године већ имала три позната вашара и недељну пијацу, сваког понедељка. Убрзо се одомаћила „hetija”, други недељни пазарни дан петком, озваничен 21. августа 1817. године. Вашари су одржавани у средишту града, на трговима пред црквама св. Терезије и Фрањевачког самостана. Пијаце су дуго заузимале простор који је данас парк испред Градске куће.

Срећом, велика сточна пијаца, била је између бајске и халашке капије, прилично удаљена од гушће насељених градских четврти. Међутим, увођењем железнице, постало је бесмислено стоку гонити до скеле у Баји, па даље. Одлуком градске скупштине, 27. марта 1889. године, сточна пијаца премештена је у просторе изван сомборске капије. У нади повећаног промета у пролеће 1890. године, подигнута је нова „пасошарница” на месту раније, мале и неугледне трошарине.

Трошарину је пројектовао тадашњи градски инжењер, познати суботички архитекта Титус Мачковић (1851-1919) у стилу тада владајуће еклектике. Скоро сва дела овог надареног градитеља налазе се у Суботици, где је он један од најзаслужнијих инжењера изгледа суботичког градског језгра у деценијама прекретнице векова.

Решењем Министарства културе Републике Србије од 17. августа 1998. године, допушта се рушење затим измештањем Трошарине на нову локацију, недалеко од старе, даље од уличног фронта где би се поново подигла према изворном облику. Идејни пројекат је израђен од стране Међуопштинског Завода за заштиту споменика културе Суботица.

У образложењу се наводи да је Трошарина била у рушевном стању, изузетно близу саобраћајнице, физички и хемијски угрожена, због тога је свака функција у њој угашена. Померањем и каснијом поновном изградњом, спасио би се објекат од даљњег пропадања.Стављањем у функцију пословне зграде, удахнуће се живот објекту и окружењу, Суботица ће имати примеран улаз у град. Паралелно са наведеним, решила би се и регулација раскрснице улице ЈНА и Хиподромске. У складу са идејним пројектом створиће се могућност да се на слободној парцели Општине Суботица, изгради паркинг простор који ће се налазити северно од новог објекта.