ЗГРАДА КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА

Градња каштела Малдегхема у Новом Кнежевцу јавља се на крају једне дуге градитељске праксе подизања велепоседничких домова у средишту великих имања. По основној концепцији припада репрезентативној градњи летњиковаца с краја XIX и почетка XX века грађених у тада доминантном стилу еклектике. При пројектовању свог дела архитекта је испоштовао све природне лепоте амбијента, уклапајући га у простор и тиме нераскидиво везујући функцију, облик и природно окружење.

Иако Душан Поповић истиче да су српске породице примале мађарски језик из „практичних” разлога, а чувале веру и оданост нацији, до промене вере и нације долазило је брачним везама и наслеђем. Наслеђем и богаћењем прелазили су поседи у руке других власника, па се више пута налазе по два, три дворца у једном месту, које су директни наследници или наследници из даље родбине градили, какав је управо случај и у Новом Кнежевцу.

После смрти Ђорђа Сервијског, последњег директног потомка познате племићке, српске породице Сервијски у Новом Кнежевцу, велико имање наследила је његова нећака Катарина, са којом је живео у дивљем браку, удата најпре Schulpe, а затим за Ритмајстера Лукача, као и њена деца из првог брака. Катаринина ћерка Албертина се удала за капетана царске војске Едуарда Гриненберга. Из тог брака се родила ћерка Георгина, која се удаје за Артура Малдегхема, официра царске војске који се налазио на високим функцијама на двору. После смрти родитеља, Георгина и гроф Артур Малдегхем наслеђују око Купусине 1880 јутара земље, те 300 јутара према Црној Бари.

Породица грофа Малдегхема није живела у Новом Кнежевцу, али су своје имање издали у закуп велепоседнику Ледереру из Чоке. Пошто се никада нису одрекли новокнежевачког имања, 1910. године су изградили летњиковац-дворац посвећен св. Хубертусу, заштитнику ловаца. Плоча са ликом св. Хубертуса изведена у плитком рељефу налази се и данас на улазу у дворац. После изградње дворац је користио њихов ујак Емил Талијан који је овде сместио своје ловачке трофеје.

Дворац грофа Малдегхема изграђен је као слободностојећа, приземна грађевина, окружена негованим парком у коме су до данас сачувана стабла ретког дрвећа, а испред је запуштена округла фонтана. Основна концепција одређена је идејом „пољског дворца” какви су се градили у задњој деценији XIX и почетком XX века са стилским карактеристикама еклектике. Правоугаоне је основе, приближно симетричног распореда простора, осим мањих одступања у унутрашњој организацији простора. Подужно је оријентисан са мансардним узвишењем средишњег дела крова. Главни улаз је на подужној страни смештен у централни, плитки ризалит који је некада, према старој разгледници, у кровној зони завршавао балустрадом на угловима маркираном акротеријима, а централно таласастим, барокним тимпаноном са вазом на темену. У истом нивоу, неправилном троугаоном атиком, маркираном са два бочна стубића, завршавају се два плитка ризалита смештена централно на бочним крилима. По хоризонтали је фасада издељена кордонским профилисаним венцем, а у поткровљу тече низ дентикула. На предњој фасади отвори су симетрично распоређени. Бочно од централног улаза, који је временом девастиран, тече низ од четири ритмички постављена лучно завршена прозора са „Т” поделом окана. Испод прозора су некада постојале балустраде. Отвори су маркирани канелираним пиластрима који носе сецесијски мотив у виду испуста са зупчастим низом, какав се јавља и изнад отвора наслоњен на кордонски венац.

Зидно платно је између отвора изведено у имитацији правоугаоних камених блокова. Испред главног улаза извучена је тераса оивичена каменом балустрадом. Бочне фасаде су решене на исти начин, док је зачеона фасада временом претрпела измене и данас је једноставног, равног зидног платна са равно решеним свим отворима.

Кров је сложен, покривен етернит плочама, некад са акротеријима на врху.

Последњи власник дворца Карло Малдегхем, који није имао потомака, напустио је 1950. године Нови Кнежевац и преселио се у Немачку где је и умро.